Poslednjih nekoliko meseci bili su prilično uznemiravajući i izazvali su drastične promene širom sveta. Zapanjujuće je koliko nešto nevidljivo može, na različite načine, uticati na svakodnevicu. Pak, sve što je sa sobom ovaj virus doneo – i odneo – nije isključivo negativno.
Krizna situacija doprinela je buđenju svesti, delimičnom oporavku planete, novim trendovima u konzumaciji, poslovanju i stilu života, kao i porastu u humanosti. Poslednja stavka je naročito važna kada je reč o darivanju i dobročinstvu.
Naime, Catalyst Balkans objavio je prezentaciju, na osnovu koje su ljudi donirali 32.000 evra za borbu protiv posledica COVID-19, i to samo u roku od dva meseca! Brojke pokazuju da je 3.433 osobe i 50 porodica dobilo pomoć u vidu paketa hrane i higijene, sašiveno je i dodeljeno skoro 30.000 maski, 226 životinja zbrinuto hranom i negom, a 12 organizacija se aktiviralo projektima i programima za pomoć. Ovo je ohrabrujući napredak koji treba da služi kao podsticaj na dalju akciju, ali i na razmišljanje.
Ako smo sposobni da se ujedinimo i kada nam je najteže, kada se osećamo kolektivno ugroženima, kada nam je dan neizvestan, a prilike onemogućene ili umanjene, šta to onda sprečava jedinstvo u ,,normalnom” periodu? Odnosno, zašto smo spremniji da izdvojimo novac ili pružimo drugu vrstu pomoći kada zaškripi? Kada znamo da i mi možemo biti dovedeni u opasnost?
Mnogi ljudi kojima je pomoć tokom ove krize bila preko potrebna isti su oni ljudi kojima je ta pomoć potrebna svakog dana, isti oni ljudi kojima je pomoć bila potrebna i pre korone, a kojima će, nažalost, verovatno biti potrebna i kasnije. Jesmo svi trenutno izloženi opasnosti, ali i ovo će proći. Nekima druge vrste opasnosti svakodnevno prete. Nekima su svaki dani dovedeni u pitanje, a postojanje neizvesno.
Jedina razlika između ovog i ,,normalnog” perioda davanja, odnosno, nedavanja, leži u tome što se oni koji daju, odnosno, ne daju, u ovom periodu takođe osećaju nesigurnim. Uplašenim i poljuljanim. Stoga su sposobni da bolje razumeju – da se saosećaju. U ,,redovnim” okolnostima, ti isti ljudi preokupirani su drugim, bitnijim, ličnijim stvarima, i jednostavno nemaju vremena da se ,,bakću tuđom nesrećom”. Ne razumeju kako je to živeti van normale.
Upravo zato, korona nam je donela i lepu spoznaju: možemo biti dobročinioci, samo kada hoćemo. S ovim zaključkom, sledi i tužna konstatacija da češće nećemo nego hoćemo, iz različitih razloga, najčešće sebične ili samožive prirode. Ovim se ne nazivaju svi koji ne ispomažu druge egoistima ili slično, ne. Samo se ističe činjenica da ćemo radije pomoći ako i mi patimo i kada je i nama pomoć potrebna, nego što ćemo to učiniti kada nama relativno sve sija (,,relativno” jer, ipak, niko nikad nije potpuno zadovoljan), iako možemo, u svakom trenutku, doprineti, na ovaj ili onaj način.
Zašto je onda neophodno da iskusimo patnju da bismo je ublažili drugome? Ako je to rešenje, da li to znači da bi svi trebalo konstantno da patimo, ne bi li smo tek tada bili sposobni da razumemo tuđu muku? Naravno da ne, bilo bi previše depresivno. Bitno je da se saosećamo, da pokušamo da razumemo bol koju možda sami nismo osetili. Da učinimo da se i drugi osećaju bolje, možda kao što se i mi osećamo dobro. Za tako nešto potrebni su empatija, osvešćivanje i aktivno učešće.
Zato, budimo solidarni, pomozimo i kad nama ne gori.
