Svi smo posećivali sela kao mali, uvek smo voleli da odemo kod bake i deke i uživamo u prirodi i domaćim proizvodima koji su pravljeni s ljubavlju.

Za većinu nas sela su bila samo odredište za jednom u par meseci, ali postoje i oni koji mogu ovim lepotama da se svakodnenvo dive.

Na žalost, pored prirodnih lepota, ni preostaje im nešto drugo čemu mogu da se dive i raduju.

Škole na selima se polako gase, i one koje postoje idu samo do četvrtog razreda, jer nema dovoljno dece koja bi nastavila školovanje, i nema potrebe za nastavnicima i profesorima.

Oni su prisiljeni da idu u drugi grad, putuju autobusom i na +40 i na -10, rano uveče i kasno ujutru samo kako bi dobili osnovno obrazovanje.

Ta deca nisu kriva, nisu krivi ni roditelji dece koji se masovno sele u grad, ostavljajući svoju zadužbinu, svoj dom.
Ti ljudi idu trbuhom za kruhom, dalje od sela, idu u veće gradove gde će moći da se zaposle i ostvare svoje snove.

Na žalost tako se naša sela polako, skoro neprimetno, jedno po jedno gase.

Što je još gore u već lošoj situaciji, zbog tako malog broja deca iz ovih sela u te škole niko i ne vidi potrebu da ulaže, školske učionice su oronule, a tereni koje nema ko da održava obrasli gustim rastinjem.

Jedan od organizatora PSD tima je već godinama unazad na svoju inicijativu organizovao fudbalske i košarkaške turnire, nabavljao deci hranu i nagrade.

A deca su bila srećna što je samo neko obratio pažnju na njih i njihovo dnevno okruženje.

Sada već planiramo buduće akcije u kojima ćemo obnavljati škole, rasčišćavati dvorišta i igrališta i organizovati zabavne radionice i takmičenja u kojima će moći da učestvuju deca čije su škole i vaspitno nastavničke potrebe često zanemarene.