Na samom jugu Srbije, takoreći na tromeđi sa Evropskom Unijom (Bugarska) i (Severnom) Makedonijom, blizu ukrštanja frekventnih savremenih, ali i antičkih puteva, danas se živi onako kako je malo kome iz više ili manje urbanih delova zamislivo da je uopšte moguće u 21. veku.
Znamo za staru izreku, koja je čak i kod Vukajlije izgubila šaljivi prizvuk. Prepoznavanjem tuge ona ne jenjava, naprotiv. Ako bismo iz Kragujevca posmatrali Srbiju u svim pravcima, na sve strane sveta, videli bismo da tuga sve više uzima maha. Kao da je ukinula pretplatu na elegije, sevdalinke i druge tužne (ljubavne) pesme i postala gotovo sinonim za „virus“ siromaštva na ovim našim prostorima.
Znamo i za stari statistički podatak da je brojnost porodica najčešće srazmerna siromaštvu koje ih odlikuje. Pri tom se misli na zdrave, radno sposobne osobe koje su, eto, sticajem okolnosti ili eventualno po sopstvenom izboru, „samo“ siromašne.
Sedmočlana porodica Trajković iz sela Donja Trnica u opštini Trgovište ima petoricu sinova. Naš narod bi rekao – čitavo bogatstvo, ali njihova tuga=siromaštvo daleko prevazilazi meru iz statistika. Majka Jelena ima 33 godine i ne radi jer brine o bebi.
Tata Zlatan ima 45 godina i trenutno čuva koze i kokoške kako bi prehranio svoju porodicu. Imao je operaciju glave i od tada nije u mogućnosti da obavlja poslove kao što je nekada mogao. Ranije je radio u obližnjoj crkvi, pomagao je tamo gde god i kada god je bilo potrebno i crkva mu je uzvraćala u skladu sa svojim mogućnostima.
Stariji sinovi uskaču u pomoć ocu uvek kada su u prilici, ali to nije dovoljno, bar ne još, dok ne porastu:
Miloš ima 12 godina i ide u 5. razred, Jovan ima 11 godina i ide u 4. razred, Sava ima 8 godina, Petar ima 4 godine i najmlađi Nemanja ima samo 5 meseci.
I pored (ne)merljive oskudice, skromna porodica Trajković smatra da joj je u ovom trenutku, jer hrane koliko-toliko ima, najpotrebnije da se, zbog dece, sredi kupatilo. Samo kupatilo.
